Došao Piroćanac u Beograd sa ženom i dvoje dece da poseti rođaka koji stanuje na Banovom brdu.

Došao Piroćanac u Beograd sa ženom i dvoje dece da poseti rođaka koji stanuje na Banovom brdu. Zaustavlja on taksi kod Železničke stanice i taksista pita:
– Dokle?
– Do Banovog brda – kaže Piroćanac – koliko bi to koštalo?
– Do Banovog… pa to bi bilo oko soma i po, dva uvr' glave – kaže taksista.
– Aaaaa, nema šanse, buni se Piroćanac, za te pare ću peške.
Prepozna odmah taksista odakle je ovaj pa kaže:
– Ih, kakvi ste vi Piroćanci, svaki dinar vam je žao da date… Hej, hajde da se ti i ja nagodimo. Prevezem tebe i tvoje do Banovog brda i ne naplatim ti ništa, ali da ćutiš sve vreme dok se budemo vozili.
– Pristajem, kaže Piroćanac i njih četvoro se smeste u taksi.
Krene taksista u ludačku vožnju, vozi slalom između kola, svi vozači psuju za njim, par puta zamalo da se zakucaju u zid ili druga kola. Piroćanac jede nokte, menja boje u licu, ali ne progovara. Stižu na Banovo brdo a Piroćanac nije ni pisnuo.
– Čestitam ti, kaže taksista, uspeo si da izdržiš celu vožnju i neću ništa da ti naplatim, ali samo mi kaži jednu stvar: kada ti je bilo najteže da oćutiš?
Piroćanac malo razmisli, pa kaže:
– Paaaaa… ono kada mi je dete ispalo kod Sajma.